GGPOKER

Urbane legende u pokeru obično nastaju iz neverovatnih blefova, nemogućih čitanja ili onog jednog tipa koji ima više sreće nego što bi matematika razumno dozvolila. Ali među redovnim igračima visokih uloga postoji još čudnija priča koja se šapuće svakog decembra, ona koja balansira između praznične radosti i natprirodnog. Zovu je „Igrač u Dedamrazovom kostimu“.

Crveno odelo u najvećoj partiji u gradu

Dogodilo se u jednom od onih privatnih poker klubova gde već minimalni buy-in eliminiše neozbiljne. Mesto gde osoblje nosi rukavice, žetoni zvuče teže, a igrači se retko smeju.

Te večeri, međutim, cela prostorija se zaledila kada su se vrata otvorila i unutra ušao čovek u potpunom kostimu Deda Mraza. Crveno odelo, bela brada, čizme uglačane kao opsidijan. Hodao je sporo i samouvereno, a zatim glasno, toplo izgovorio:

„Ho, ho, ho! Srećno deljenje, gospodo!“

Za stolom su se razmenili pogledi, napola zabavljeni, napola uvređeni. Ali on je bez oklevanja uplatio. Gotovina. Visoki ulozi, u kešu! Kada je seo, delilac je promešao karte, i atmosfera u celoj prostoriji se nekako promenila – svi su to osetili. Sto je pokušao da zadrži ozbiljno lice i… nije uspeo.

Vesela čitanja, savršeni callovi

Stigla je prva ruka, a s njom i prvo iznenađenje. Deda Mraz je momentalno callovao veliki blef na riveru, uz osmeh:

„Ma daj… hvala na poklonu!“

Igrači su se nasmejali… dok nisu videli karte. Bio je u pravu. Odigrao je savršen hero call.

U drugoj ruci je rano foldovao, blago rekavši:

„Ho ho ho… strpljenje je vrlina!“

A flop je došao tačno onako kako bi ga stackovao. Savršen fold.

Do treće ruke, value-betovao je jednog igrača toliko precizno da je nesrećnik morao u šetnju po prostoriji da bi došao do daha. Ruku za rukom, stranac u crvenom je prelazio iz savršenog čitanja u savršen hero call pa u savršen fold. Nije bio preterano agresivan, niti pasivno tight. Bio je jednostavno tačan… jezivo, bez napora tačan.

Čak su i profesionalci počeli nelagodno da se meškolje na stolicama.

„Je l’ to… sreća?“ šapnuo je neko. „Ne“, promrmljao je drugi. „To je nešto drugo.“

Pitanje i oproštaj

Satima kasnije, Deda Mraz je još jednom povukao uredan pot, sa osmehom toliko toplim da je poraz manje boleo.

Na kraju, jedan od redovnih igrača, neko ko je bio duboko poštovan za tim stolom, nagnuo se napred i postavio pitanje koje je svima bilo na umu:

„U redu… ozbiljno. Kako si ovoliko dobar?“

Čovek u crvenom je namignuo, sa jednim nestašnim sjajem iza naočara sa žičanim okvirom. „Ah, ja samo znam ko je nevaljao… a ko dobar.“

Ustao je. Unovčio žetone. Krenuo ka vratima, dok su mu čizme tiho odzvanjale po elegantnom podu kluba.

Nestanak u noći

Konobar je primetio da mu je iz džepa ispala maramica. Fini vez, duboka grimizna boja, obrubljena zlatnim koncem. Brzo ju je podigao i potrčao za čovekom: „Gospodine! Ispalo vam je…“

Otvorio je vrata. Nikoga.

Samo hladan vazduh koji se kovitlao napolju, kao da je sama noć progutala čoveka. Iznad krovova, na trenutak, konobar bi se zakleo da je video siluete kako klize mračnim nebom. Irvase. Sanke. Ili je to možda bio samo trik umornih očiju.

Ponovo je pogledao maramicu. Mirisala je blago, nemoguće, na pečene kestene i svež panettone.

I od te noći nadalje, svakog decembra, igrači u tom klubu se zaklinju da prostorija deluje… posmatrano. Ne od nečeg opasnog. Već od… presude? Tokom celog meseca, svaka poker partija je misteriozno veselija, a niko ne zna zašto.